Licentia poetica

Осмехни се . И затвори очи. Прићи ћу ти И обгрлити те Рукама детета. Нежно, а Истовремено снажно,                                                                               Spring Waltz! Као да читав свет је Стао за тренутак И као да овим градом Ходамо само ми. Осмехни се . И погледај звезде. Погледај њихов плес. Узми мe за руку И заплеши плес љубави  Са мном. Милуј ми руку и Не пуштај је. Осмехни се .                                  И живи. Живи ову ноћ. И живи срећу. Осмехни се . Као да је нестала Сва бојазан, Прошлост и Немири. И наизглед, Руке су се спојиле. Осмехни се . И заборави... Осмехни се ,                ...

Дођи, да  са твојих усана испијем и  последњу лаж.                                                                          Дођи, и  од себе ме  сачувај, јер теби сам се предалa, Тихо, а вриштим те .                                             Жељно, а спута ме.  Силно, а плаши ме. Дођи, и  укради ми дане, ноћи и пољупце.                                            Дођи, да дотрчим   ти у загрљај, да те моје руке  обгрле.    Дођи, да зачујем песму Булевара. Дођи да те грлећи сањам. Дођи, и  научи...

Носталгија , груба или, пак,  мила, сетна реч, која својим доласком  позива на сећање, док се  рађањем сунца  стишава  пркосна зов. Надолазе! Успомене ,  мене жељне. Но, то су минули остаци, они налик на већ  заборављено, давнашње бреме. То није бојазан  нити  мисао  обавијена  чежњом. То је ехо! A.M.  2015.