Licentia poetica

Нисам за овај живот, Нисам за ово време, Нисам за ове људе Нити за успомене. У потрази за самом собом, Да ли истински трагам Или бежим од себе? A.M. 2018.

Питај ме зашто те волим и рећи ћу ти  да одговор знам  када те погледам јер у теби видим све, све оно што ме смирује, сву топлину у твом загрљају, сву нежност и пољупце,  некако одувек моје, сав смисао љубави и сву  срећу коју стварамо  када смо заједно. Питај ме колико те волим и открићу ти да сам исписујући стихове одувек желела тебе, да сам те тражила у свакој ноти, у свему. Питај ме музиком , узми ме за руку. Нека ме твој шапат поведе до бескраја и загрлићу цео свет  сигурна у твом наручји и спознаћу сву лепоту тишине делећи је са тобом. Питај ме очима , онако како ти најбоље знаш и видећеш у мом погледу колико ти припадам Одувек.  Сада. И заувек. Бескрајно. A.M. 20 19.

Увелико је затајило моје постојање у песми, у животу, у стиху о данашњици и неиспеваној прошлости, око поноћи, када немоћ покуца и украде ме од сна. Понекад... Предуго све ишчекујем и нечујно, уснуло и уз прегршт бојазни, упорно дозивам непостојећим непостојеће. Речју носталгије... Поново почиње киша! A.M. 2017.

What a feeling! Волим те и ноћас. Волим те у мислима. Волим те речима  и сећањима. Волим ти корак. Волим ти поглед. Волим ти реч. Волим када заспиш, па те крајичком ока, непомично, посматрам. Волим те годинама. Волим те у градовима. Волим те стиховима и сатима. Волим ти осмех. Волим ти глас. Волим ти загрљаје и волим, волим ту лаж, лаж  да те имам. Вољено сећање! A.M. 16.7. 2019.

На рубу месечине ја сам те присвојила, учинила мојим и посветила ти стих, таквом какав си, ненаметљивом моме срцу док њиме ходаш. Присвојила сам те у својим песмама, а њих подарила теби, да живе магију коју ја живим посматрајући те. Под месечином сам одсањала сваку потенцијалну ноту, уколико бих ти искомпоновала песму. Тек се учим... Као што се учим  плесу љубави под месечином огољеном. Таквог сам те присвојила, ничијег колико мог. И верујем да си ту негде, негде на рубу месечине. И да ме чекаш... A.M. 2018.

Некада је реч лакше написати него изустити. Уграбим је, дланови су хладни, дрхтавим гласом у тренутку устукнем. ,, Немој!" ,, Не слушај себе!" Да ли бих желела да знам или да никада не сазнам одговор на питање које се понавља  изнова и изнова? Прећутати, док мисли разуздане држе монолог  И пустити...                                                                                                                            Dva put san umra! Када , не говориш, прећутим, Када проговорим, прећутиш. Зато.. . Не умем, не могу, не смем или не желим да спознам оно  што ме тишти, да га загрлим и  пригрлим к себи или да заувек ћутим чува...

Верујем да постојимо, У бољем сутра, У бољем некада, У машти, У тренутку, У ноћи, Када смо далеко, Када смо неми, Када трагамо за  Нечим бољим, А сусрећемо се Изнова, Када заборављамо, А забораву закључавамо врата, Када си ту, А ја нисам, Када сам твоја, Али ти ниси мој, Када смо ничији И нечији, Постојимо... A.M. 2018.

Сети се! И заборави... Пођи путем сећања, пољем ружа и снова. Дотакни ме, али ме не окрзни. Помиловаћеш  душу саткану од чежње, немира и бола. Пођи к мени, али нестани када привири зора. A.M. 2018. .

Желела бих да опишем сваку мисао која ме тишти и да је уједно одгурнем као олују која увелико пролази. У тишини, слушајући одјек својих мисли препуштам се сећањима и мењам нова јутра за прошли дан. A.M. 2018 .                                                             

Хвала ти , на боли, на осећају немоћи док се уз другу будиш. Хвала ти , на обесмишљености свега у шта сам веровала, сваког мог осмеха, твог постојања у мом животу и мог у твом. Хвала ти , за сваку неискрену реч, загрљај, нежност и сећање. Најчешће све је привид. Хвала ти за привид наше неспутаности. Хвала ти , за шарене лаже, приче са посветом за децу, за сваки стих  без бојазни отпеван  пред тобом и  сваку строфу намењену теби. Хвала ти , за глупост, за најлепшу глупост и бескрајно вољену, за смелост да порушиш ми свет, да одиграш бал под маскама тако глупаво замаскиран. Хвала ти , на обесмишљености свега, на једином смислу који дајеш мојим песмама. A.M. 2017.

Не умем да те дотакнем загрљајем, нежношћу  нити стихом. Далек си ми.  У туђини се  настаниш и пригрлиш  својом несталношћу. Нем, уплашен и туђ. Xладан, као лед што  се олако отопи. Нетакнут, као стена која се изнутра мрви. Не умем да ти припадам таквом, туђем себи, мени и жељама, осамљеном и одбеглом попут дима. Не умем да ти отпевам песму, песму о теби. Nе умем да ти изрецитујем стих, колико туђ, толико мени близак. A.M. 2017.

Знам. Напослетку, све је тама, све је пролазно и привидно. Куда воде путеви  магичних речи и туге која нас слама тако невино? Не умем, не желим, не разумем колико и како срећа се помете и наново дели, ко се и чему усплахирено и силно весели? Сад, ми смо само путници, ковачи, у времену, судбине и среће, ствараоци у покрету чијих се жеља остварење са временом коси и окреће. Немило време моје! Чуј глас. Препуне су слуђене главе ове, које лутајући, мудро траже спас у себи, у нечему, док речи су свуда, оне познају, шапућу и маме, а ничему. Ми смо хриди, наизглед нетакнуте, јер душе су нам саме и врве од тишине. A.M. 2015.