Безнађе

Знам.
Напослетку,

све је тама,

све је пролазно

и привидно.

Куда воде путеви 

магичних речи и туге

која нас слама тако невино?

Не умем,

не желим,

не разумем колико

и како срећа се

помете и наново дели,

ко се и чему усплахирено

и силно весели?

Сад,

ми смо само путници,

ковачи, у времену,

судбине и среће,

ствараоци у покрету

чијих се жеља остварење

са временом коси и окреће.

Немило време моје!

Чуј глас.

Препуне су слуђене главе ове,

које лутајући, мудро траже спас

у себи,

у нечему,

док речи су свуда,

оне познају,

шапућу и маме,

а ничему.

Ми смо хриди,

наизглед нетакнуте,

јер душе су нам саме

и врве од тишине.

A.M.

2015.