Licentia poetica

Причала бих ти о киши  и о томе како ме истовремено умири и прогута као талас. Причала бих ти  о ноћи и о свакој звезди која ми се насмешила. Причала бих ти o времену изван свих нас, када зажмуриш и пожелиш да сањаш, када допустиш мислима да изрежирају сценарио, када пожелиш да рашириш крила слободан као птица. Причала бих ти о ветру, који  разноси  све  пред собом, као што моје речи умеју да разболе душу. Причала бих ти о људима, о животу, о срећи  која постоји, али је недостижна или тако неухватљиво постојећа. Причала бих ти о мислима, о Антићу и изрецитовала стихове Бесмртне песме. Причала бих ти о уметности, о звездама, о Балашевићевом  недостајању, јер недостајем и ја, онако луд. Причала бих ти о песми Арсена Дедића „  Не дај се, Инес  “ и о свим штивима са којима се саживим и оставим комадић усхићења,  замисли и сете. Причала бих ти  о трагању за каквим је трагао Сидарт...

Ако ме опет издаш, навући ћу ролетне, претворићу ове зидове у мрак и гушити сећања тумарајући по лавиринту који ми је заробио душу. Уништићу вртлог мисли који ме спутава. Тишина се ушуњала више него пре.    Наслонићу главу на јастук који расипа остатке од снова у којима животаре силуете твојих осмеха. Привући ћу столицу и сести за клавир. Можда напокон оживим композицију која се годинама таложи у мојој глави. -Добро ми дошао да постанеш мртав! Осликаћу зидове порукама које ти никада нисам послала. Иако не умем да сликам. Није ме брига. Желим да моја душа пронађе мир у пратећој мелодији, оној која врви од тишине, јер је лична, себично-хаотична од бола. Њу ти не дам; a дала сам ти душу, заробила се у сећања која ме вежу за тебе, посветила ти сваку сузу, сачувала загрљаје, осмехе и снове, поклонила ти песме. За тебе премало и никада значајно. *** Тишти те ова соба, мала кутија од успомена, стакла на прозорима на којима се не осл...