Долина суза

Ако ме опет издаш,
навући ћу ролетне,
претворићу ове зидове у мрак
и гушити сећања
тумарајући по лавиринту

који ми је заробио душу.
Уништићу вртлог мисли
који ме спутава.

Тишина се ушуњала
више него пре.   
Наслонићу главу на јастук
који расипа остатке од снова
у којима животаре
силуете твојих осмеха.
Привући ћу столицу
и сести за клавир.
Можда напокон
оживим композицију
која се годинама таложи
у мојој глави.
-Добро ми дошао да постанеш мртав!

Осликаћу зидове
порукама које ти никада
нисам послала.
Иако не умем да сликам.
Није ме брига.
Желим да моја душа
пронађе мир
у пратећој мелодији,
оној која врви од тишине,
јер је лична,
себично-хаотична од бола.
Њу ти не дам;
a дала сам ти душу,
заробила се у сећања
која ме вежу за тебе,
посветила ти сваку сузу,
сачувала загрљаје,
осмехе и снове,
поклонила ти песме.
За тебе премало
и никада значајно.

***
Тишти те ова соба,
мала кутија од успомена,
стакла на прозорима
на којима се не осликава
твој лик,
улице Булевара којима
ускраћујеш кораке,
шољица кафе којом
бих те увек дочекала
и Балашевић,
којег слушам у самоћи,
испијајући боцу вина
коју сам чувала само
за нас двоје
и све могуће серије
које бисмо гледали.

***
Тишти те једно-можда,
једно-некадa,
jедно-да сам,
једно-када бих
и све прећутане жеље
које никада нисам
умела да ти испричам
и оно ,, Волим те" које
чувам само теби.


A.M.

30.12.2019.