Licentia poetica

Негде, негде у корену додира сусреће се вапај истина без нас. И ћутим, ћутим ти име и све тишине обгрљене речима.                                            Негде, негде у немоћи, где корачају недоречени и ћутим, ћутим ти име на глас... Негде, негде у сећању, када зажмурим и зачујем ,,River flows in you", када ме нема и не умем с речима, Ту постојиш! A.M. 2018.

Када не умеш себе, Када од себе Побегнеш себи на кратко, Погледај звезде како се сјаје, Стави слушалице И заплеши Отпевај ,,Dance me to the end of love" Насмеј се Напиши песму, Ако умеш... Ти тако себи незнан више Нећеш бити. Пиши о неком, Пиши како си Волео, Патио И чему жудиш. Ако умеш... Или причај звездама, Затрепериће на сваку твоју реч И радовати се једном лудаку Као штo си ти, А теби измамити осмех. Плачи,  Ако умеш...  Сутра је, свакако, нови дан,  Препун нових препрека ,  Али ти умеј данас! A.M. 25.3.2018.                                                                                                                         ...

Сетићу се и узвикнути твоје име, али без гласа. Стајаћу непомично желећи да те додирнем, а изгоревши у тој жељи. Помислићу на тебе грлећи терет ноћи... -  Ех, да ми је да те загрлим као некада! Написаћу песму без речи, а ону која те вришти најгласније. Седећу мирно, у тишини, ослушкујући своје мисли. Нећу изустити        ни реч. Бићу неми  посматрач ерупције својих емоција. Пустићу,                                                          нека душа оћути, нека се сломи да потом oживи поново. Пустићу да изнова прославља своје ново рађање. ,,Нећу трепнути док у себи те убијам" - рекла сам. Али, не, нисам јака, не могу нити желим да будем, ако бих одричући се тебе постала јака. Немоћна сам, а истовремено најснажнија. Но, ти то никада нећеш разумети...