Плес тишине

Негде, негде
у корену додира
сусреће се вапај
истина без нас.
И ћутим, ћутим
ти име
и све тишине
обгрљене речима.                                           

Негде, негде
у немоћи,
где корачају
недоречени
и ћутим, ћутим
ти име
на глас...

Негде, негде
у сећању,
када зажмурим
и зачујем ,,River flows in you",
када ме нема
и не умем с речима,

Ту постојиш!

A.M.

2018.

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

У наручју стварнoсти

Слика
Ноћас покушавам да музиком утишам буку у својој глави, а да разбудим тишину у оквиру ових зидова. Тумарајући по мислима и игноришући питања чијих  се  одговора бојим , бесомучно тражим спас.                         Еvery time we say goodbye, baby, it hurts!                                                                 Ја ћутим и седим у тишини. Киша ме дозива! Вриснула бих :  „Немам те!                        Годинама те немам,                       а имам . ” Док ћутим ти данима, месецима и годинама  „ В олим те . ” Вриснула бих, нестала и бризнула у плач. Ето! Ћутим ти... И гледам како одла...
Прикажи све

Безнађе

Слика
Знам. Напослетку, све је тама, све је пролазно и привидно. Куда воде путеви  магичних речи и туге која нас слама тако невино? Не умем, не желим, не разумем колико и како срећа се помете и наново дели, ко се и чему усплахирено и силно весели? Сад, ми смо само путници, ковачи, у времену, судбине и среће, ствараоци у покрету чијих се жеља остварење са временом коси и окреће. Немило време моје! Чуј глас. Препуне су слуђене главе ове, које лутајући, мудро траже спас у себи, у нечему, док речи су свуда, оне познају, шапућу и маме, а ничему. Ми смо хриди, наизглед нетакнуте, јер душе су нам саме и врве од тишине. A.M. 2015.
Прикажи све

О нашој стварности

Слика
  Приликом анализирања наше свакодневице,  изнова бисмо спознали колико нас, заправо, недостатака oкружује. Изнова бисмо посматрали једну исту слику која не јењава дуги низ година, не дајући наду за бољитком и све више постајући приказ туђе, а наше стварности.    Та иста слика не само да је увертира приче о свима нама и o друштву, већ је одмакла разрада, која свакодневно добија по који ред више. Редови се нижу, а закључак је увек исти, ојађен. Поставља се много питања, а на сва та питања изостају одговори.  Питамо се какву свакодневицу смо креирали и да ли је у потпуности ишчезла емпатија према другима?  Да ли смо заборавили да ценимо мале ствари и то колико нас управо оне чине великима? Да ли је нестала сва она искрена емоција која може да повезује двоје људи?  Да ли су толико ретка права пријатељства? Колико нам је систем ове државе наклоњен и да ли данас свако може постати академски грађанин? Прво и основно питање које се намеће је шта нам то н...
Прикажи све