Опет си ноћас преко пута

Сетићу се и
узвикнути твоје име,
али без гласа.
Стајаћу непомично

желећи да те додирнем,
а изгоревши у тој жељи.
Помислићу на тебе грлећи
терет ноћи...
- Ех, да ми је да те загрлим као некада!


Написаћу песму

без речи,

а ону која те

вришти најгласније.

Седећу мирно,

у тишини,

ослушкујући

своје мисли.

Нећу изустити       
ни реч.

Бићу неми 

посматрач

ерупције својих

емоција.

Пустићу,                                                         
нека душа оћути,

нека се сломи да
потом oживи поново.

Пустићу да изнова

прославља своје

ново рађање.
,,Нећу трепнути док

у себи те убијам"
- рекла сам.

Али, не,

нисам јака,
не могу
нити
желим да будем,
ако бих одричући се тебе
постала јака.

Немоћна сам,

а истовремено најснажнија.
Но, ти то никада нећеш разумети,

јер ти не умеш да волиш,

а ја те стопут преживим
сваки дан.

Већ сам навикла!
Навикла сам на тебе

далеког,

а толико присутног.

Навикла сам да пустим

да ме сећања прогутају и

да ми понестане речи.
А онда када помислим
да све сам рекла,
знам да све то је ништа

за сав овај монолог у души
који ти ћутим.

То одувек је било више од

пуке представе,

премда маске никада нису пале,
никада се нисмо
оголили до сржи
ни ти ни ја.

Навикла сам и на покушаје

да те не волим,

а навика је као зла коб.
Навикла сам и да сви су ту,
али да нико није као ти,
а ти ...
Опет си ноћас преко пута!
Ја гледам те...
немо.
И затварам очи.
Одсањаћу тај разговор,
замишљен.
И преживећу до
свитања.
Ти опет си ноћас преко пута,
али те не видим,
али те не чујем.

A.M.

2019.