Licentia poetica

Причала бих ти о киши  и о томе како ме истовремено умири и прогута као талас. Причала бих ти  о ноћи и о свакој звезди која ми се насмешила. Причала бих ти o времену изван свих нас, када зажмуриш и пожелиш да сањаш, када допустиш мислима да изрежирају сценарио, када пожелиш да рашириш крила слободан као птица. Причала бих ти о ветру, који  разноси  све  пред собом, као што моје речи умеју да разболе душу. Причала бих ти о људима, о животу, о срећи  која постоји, али је недостижна или тако неухватљиво постојећа. Причала бих ти о мислима, о Антићу и изрецитовала стихове Бесмртне песме. Причала бих ти о уметности, о звездама, о Балашевићевом  недостајању, јер недостајем и ја, онако луд. Причала бих ти о песми Арсена Дедића „  Не дај се, Инес  “ и о свим штивима са којима се саживим и оставим комадић усхићења,  замисли и сете. Причала бих ти  о трагању за каквим је трагао Сидарт...

Ако ме опет издаш, навући ћу ролетне, претворићу ове зидове у мрак и гушити сећања тумарајући по лавиринту који ми је заробио душу. Уништићу вртлог мисли који ме спутава. Тишина се ушуњала више него пре.    Наслонићу главу на јастук који расипа остатке од снова у којима животаре силуете твојих осмеха. Привући ћу столицу и сести за клавир. Можда напокон оживим композицију која се годинама таложи у мојој глави. -Добро ми дошао да постанеш мртав! Осликаћу зидове порукама које ти никада нисам послала. Иако не умем да сликам. Није ме брига. Желим да моја душа пронађе мир у пратећој мелодији, оној која врви од тишине, јер је лична, себично-хаотична од бола. Њу ти не дам; a дала сам ти душу, заробила се у сећања која ме вежу за тебе, посветила ти сваку сузу, сачувала загрљаје, осмехе и снове, поклонила ти песме. За тебе премало и никада значајно. *** Тишти те ова соба, мала кутија од успомена, стакла на прозорима на којима се не осл...

Дођи на заувек. И шапни колико ти недостајем. Шапни ми све своје жеље и дотрчи у мој загрљај. Дођи и остани. Помилуј ме по коси и насмеј се како само ти знаш. Говори ми све оне лажи које одувек су биле истине.                            Говори ми очима и умири ме. A.M. 5.12.2019.

Ноћас покушавам да музиком утишам буку у својој глави, а да разбудим тишину у оквиру ових зидова. Тумарајући по мислима и игноришући питања чијих  се  одговора бојим , бесомучно тражим спас.                         Еvery time we say goodbye, baby, it hurts!                                                                 Ја ћутим и седим у тишини. Киша ме дозива! Вриснула бих :  „Немам те!                        Годинама те немам,                       а имам . ” Док ћутим ти данима, месецима и годинама  „ В олим те . ” Вриснула бих, нестала и бризнула у плач. Ето! Ћутим ти... И гледам како одла...

Негде, негде у корену додира сусреће се вапај истина без нас. И ћутим, ћутим ти име и све тишине обгрљене речима.                                            Негде, негде у немоћи, где корачају недоречени и ћутим, ћутим ти име на глас... Негде, негде у сећању, када зажмурим и зачујем ,,River flows in you", када ме нема и не умем с речима, Ту постојиш! A.M. 2018.

Када не умеш себе, Када од себе Побегнеш себи на кратко, Погледај звезде како се сјаје, Стави слушалице И заплеши Отпевај ,,Dance me to the end of love" Насмеј се Напиши песму, Ако умеш... Ти тако себи незнан више Нећеш бити. Пиши о неком, Пиши како си Волео, Патио И чему жудиш. Ако умеш... Или причај звездама, Затрепериће на сваку твоју реч И радовати се једном лудаку Као штo си ти, А теби измамити осмех. Плачи,  Ако умеш...  Сутра је, свакако, нови дан,  Препун нових препрека ,  Али ти умеј данас! A.M. 25.3.2018.                                                                                                                         ...