У наручју стварнoсти
Ноћас
покушавам да
музиком утишам буку
у својој глави, а да
разбудим тишину
у оквиру ових зидова.
Тумарајући по мислима и
игноришући питања чијих
се одговора бојим,
бесомучно тражим спас.
Еvery time we say goodbye, baby, it hurts!
Ја ћутим и седим у тишини.
Киша ме дозива!
Вриснула бих: „Немам те!
Годинама те немам,
а имам.”
Док ћутим ти
данима,
месецима и
годинама
„Волим те.”
Вриснула бих, нестала
и бризнула у плач.
Ето!
Ћутим ти...
И гледам како
одлазиш са осмехом,
грлећи ме нежно и
љубећи у чело.
Кажу да је то привилегија
само за најдраже,
али теби одавно више
ништа не верујем
и сваки твој поступак ме
наоружа сумњом....
Одлазиш,
говорећи да
ћемо се видети,
као да ће то бити
ускоро,
као да тишина
неће надјачати
ове зидове у оквиру
којих ме тиштиш,
као да смо једно другоме
преко пута,
а заправо стојимо
на раскршћу прашине
која прекрива успомене,
гомиле мана које нас деле,
сопственог егоизма
и незрелости,
испрљаног папира једне
младалачке приче
тражећи јој суштину
која разара
Губећи се у времену...
Ти одлазиш.
Ја одлазим.
Али никада заувек.
Држиш ме на литици
и храниш свој его.
Посматрам како тонемо
у бујицу сопствених лажи,
немоћни и неспремни да
започнемо изнова,
немоћни да заборавимо,
немоћни да пружимо руку,
јер остајемо себични до краја.
Ми,
оптуженици стварности!
Гледам и питам се...
Питам се да ли ти је тесно
у срцу испод те кошуље
и колико имена дозиваш
када наступи тишина...
Питам се да ли би сва та имена
нестала уколико би прсти
ове руке откопчали једно
по једно дугме...
Или се као и увек заваравам.
Шта ти уопште знаш или разумеш!?
*Мисао која пролети...
Признајем,
глупа сам,
а моја глупост и
необазривост су ти допустиле
да ми сломиш срце,
једном некада
и стопут изнова.
Глупа сам,
јер сам се толико пута
успављивала и
будила уплакана
и јер су ми
жеље започињале са
словом твога имена.
Али, заборави на ту привилегију...
Глупа сам,
јер на твоје:
„О каквом вољењу причаш?" -уз осмех,
као да ме провоцираш,
нисам рекла „Одлази." ,
већ сам поступила исто као и ти.
Глупа сам,
јер пишући ове стихове и
знајући да ћеш их видети
мислим да ћу променити свет,
свет у ком желим тебе,
а само тебе немам.
Глупа сам,
јер не схватам
да у теби не постоји
ни зрно емпатије.
Глупа сам,
јер одбацујући емоције
продајем душу ни за шта,
осим за патњу.
Глупа сам што сам
иста као ти.
Илузијо!
Глупост је бити неко твој,
глупост је не одрећи се
те припадности,
глупост је стварати себи бол,
а ти си глупост мог живота.
Глупост је свака моја помисао
да пређем границу и будем ти
саучесник у твојим пороцима,
све како бих ти ваљала,
а никада нисам.
Глупост је преиспитивати се
да ли ће ти икада ико, као ја,
пружити нежност попут детета,
и јурити да се мази,
да ли ће икада ико, без трептаја,
гледати како спаваш и
чинити све да будеш срећан.
Знам одговор...
Хоће,
уколико се
са децом будеш будио,
али на погрешан начин
тежиш да останеш дете
убијајући дете у другима.
*Ти остани ђубре до краја
и насмеј се из прикрајка!
A.M.
2.11.2019.
покушавам да
музиком утишам буку
у својој глави, а да
разбудим тишину
у оквиру ових зидова.
Тумарајући по мислима и
игноришући питања чијих
се одговора бојим,
бесомучно тражим спас.
Еvery time we say goodbye, baby, it hurts!
Ја ћутим и седим у тишини.
Киша ме дозива!
Вриснула бих: „Немам те!
Годинама те немам,
а имам.”
Док ћутим ти
данима,
месецима и
годинама
„Волим те.”
Вриснула бих, нестала
и бризнула у плач.
Ето!
Ћутим ти...
И гледам како
одлазиш са осмехом,
грлећи ме нежно и
љубећи у чело.
Кажу да је то привилегија
само за најдраже,
али теби одавно више
ништа не верујем
и сваки твој поступак ме
наоружа сумњом....
Одлазиш,
говорећи да
ћемо се видети,
као да ће то бити
ускоро,
као да тишина
неће надјачати
ове зидове у оквиру
којих ме тиштиш,
као да смо једно другоме
преко пута,
а заправо стојимо
на раскршћу прашине
која прекрива успомене,
гомиле мана које нас деле,
сопственог егоизма
и незрелости,
испрљаног папира једне
младалачке приче
тражећи јој суштину
која разара
Губећи се у времену...
Ти одлазиш.
Ја одлазим.
Али никада заувек.
Држиш ме на литици
и храниш свој его.
Посматрам како тонемо
у бујицу сопствених лажи,
немоћни и неспремни да
започнемо изнова,
немоћни да заборавимо,
немоћни да пружимо руку,
јер остајемо себични до краја.
Ми,
оптуженици стварности!
Гледам и питам се...
Питам се да ли ти је тесно
у срцу испод те кошуље
и колико имена дозиваш
када наступи тишина...
Питам се да ли би сва та имена
нестала уколико би прсти
ове руке откопчали једно
по једно дугме...
Или се као и увек заваравам.
Шта ти уопште знаш или разумеш!?
*Мисао која пролети...
Признајем,
глупа сам,
а моја глупост и
необазривост су ти допустиле
да ми сломиш срце,
једном некада
и стопут изнова.
Глупа сам,
јер сам се толико пута
успављивала и
будила уплакана
и јер су ми
жеље започињале са
словом твога имена.
Али, заборави на ту привилегију...
Глупа сам,
јер на твоје:
„О каквом вољењу причаш?" -уз осмех,
као да ме провоцираш,
нисам рекла „Одлази." ,
већ сам поступила исто као и ти.
Глупа сам,
јер пишући ове стихове и
знајући да ћеш их видети
мислим да ћу променити свет,
свет у ком желим тебе,
а само тебе немам.
Глупа сам,
јер не схватам
да у теби не постоји
ни зрно емпатије.
Глупа сам,
јер одбацујући емоције
продајем душу ни за шта,
осим за патњу.
Глупа сам што сам
иста као ти.
Илузијо!
Глупост је бити неко твој,
глупост је не одрећи се
те припадности,
глупост је стварати себи бол,
а ти си глупост мог живота.
Глупост је свака моја помисао
да пређем границу и будем ти
саучесник у твојим пороцима,
све како бих ти ваљала,
а никада нисам.
Глупост је преиспитивати се
да ли ће ти икада ико, као ја,
пружити нежност попут детета,
и јурити да се мази,
да ли ће икада ико, без трептаја,
гледати како спаваш и
чинити све да будеш срећан.
Знам одговор...
Хоће,
уколико се
са децом будеш будио,
али на погрешан начин
тежиш да останеш дете
убијајући дете у другима.
*Ти остани ђубре до краја
и насмеј се из прикрајка!
A.M.
2.11.2019.
Коментари
Постави коментар