О нашој стварности
Та иста слика не само да је увертира приче о свима нама и o друштву, већ је одмакла разрада, која свакодневно добија по који ред више. Редови се нижу, а закључак је увек исти, ојађен. Поставља се много питања, а на сва та питања изостају одговори.
Питамо се какву свакодневицу смо креирали и да ли је у потпуности ишчезла емпатија према другима? Да ли смо заборавили да ценимо мале ствари и то колико нас управо оне чине великима? Да ли је нестала сва она искрена емоција која може да повезује двоје људи? Да ли су толико ретка права пријатељства? Колико нам је систем ове државе наклоњен и да ли данас свако може постати академски грађанин? Прво и основно питање које се намеће је шта нам то недостаје!?
Недостаје нам:
Више загрљаја.
Више додира руку.
Више осмеха.
Више искрености.
Више љубави.
Више страсти.
Више поезије.
Више књижевности.
Више уметности.
Више музике.
Више игре.Више енглеског,
немачког,
шпанског,
француског,
италијанског
руског.
Више путовања.
Више радовања.
Више маштања.
Више животне филозофије,
а мањe говоркања у празно.
Више Достојевског.
Толстоја.
Нaбoкова.
Јесењина.
Молијера.
Превера.
Толкина.
Хесеа.
Макијавелија.
Црњанског.
Шантића.
Селимовића.
Антића.
Миљковића.
Дучића.
Више ентузијазма.
Више лепих речи.
Више правих талената.
Више сигурног хода,
а мање корчања.
Више животног стила,
а мање животарења.
Више спорта.
Више рада.
Више дивљења,
а мање зависти.
Више пријатељстава,
а мање подметања ногу.
Више присности,
а мање отуђености.
Више квалитетног
културног садржаја,
а мање промовисања блуда.
Више правих интелектуалаца,
а мање изрежираних.
Више стручњака,
а мање волонтера са дипломом.
Више упорности.
Више труда,
а мање ,, партијања"
Више здравије свакодневице.
Више тежњи.
Више борбе.
Више квалитета.
Више слободе.
Више мира.
Више стрпљења.
Више тренутака
вредних помена.
Више Шопена.
Шумана.
Бетовена.
Баха.
Моцарта.
Чајковског.
Jируме.
Више очувања породица.
Више дечијег жабора.
Више живота,
у свему,
а мање виртуелности.
Више себе,
а мање других.
Више успеха,
а мање доколице.
Више Аристотела.
Ничеа.
Шопенхауера.
Декарта.
Платона.
Сенеке.
Више Јеротића јер: ,, Истински плод наше душе није смишљена реч, нити беседа коју смо брижљиво припремили и дотерали. Наш плод је она реч која ,,излети" ,коју неконтролисано изговоримо, она која извире из ,,сувишка срца."
Више Балашевића јер: ,,Волеш једном у животу,
сад богату ил сироту.
То не бира памет него срце..." - и, не,не бира.
Више Дедића и ,,Не дај се Инес" jer: ,, Eво ме, устајем тек дa окренем плочу.
Да ли је то непристојно у оваквом часу?
Mozart, Requiem, Agnus Dei.
Mени је ипак најдражи почетак! "
Више Коена и
Синатре.
Више Битлса,
Ролингстонса
и
Квинса.
Више танга и
валцера
кроз живот.
Више духовног путовања
самооткривања човека,
попут оног за којим је трагао
омиљени Сидарта.
Више нота,
јер свака је права
када пронађе пут до целине.
Више. Више правих вредности.
То недостаје нашем 21. веку,
то недостаје људима.
Јер људи недостају сами себи.
И људи су постали отров.
Уморила сам се од такве свакодневице.
Уморила сам се од те непрестане кише
и тмине.
Уморили су ме такви људи.
А вас?
A.M.
5.9.2019. у 21:30h
Коментари
Постави коментар